понедељак, 06. новембар 2017.

Свадба царевог сина (Мт 22, 2-14)

Постоји прича у јеванђељу по Матеју која почиње речима: „Царство небеско је као човјек цар који начини свадбу сину своме. И посла слуге своје да зову званице на свадбу; и не хтједоше доћи“ (Мт 22, 2-3). Замислите, цар прави свадбу, свадбени ручак, и зове госте, а гости не желе да дођу! Каже прича даље, да је цар послао друге слуге да опет позову те госте, а ови су рекли да не могу да дођу јер имају других обавеза: један иде на њиву, други у трговину, а неки од њих чак, замислите, ухвате цареве слуге, па их претуку. И цар кад је то чуо, страшно се наљутио и рекао слугама својим да иду по градским трговима и да зову све које сретну да дођу на свадбу, и добре и зле. И онда се свадбена дворана напунила гостију. Али, десило се да нису сви који су дошли на свадбу имали свадбено одело на себи (Ми кад идемо на свадбу ми се лепо обучемо, зар не?). Те који нису били пристојно обучени, цар је протерао напоље. И рекао најважније речи за нас: „Много је званих, али мало изабраних“ (Мт 22, 14). То значи да су сви позвани на свадбу, али да нису сви достојни да на свадби једу и пију и да се веселе. Јер, свадба је весеље, то сви знамо. Али не могу да учествују сви, него само они који су се припремили и дошли припремљени на весеље.

О чему говори ова прича коју је Христос испричао својим ученицима, и свима који су га слушали?

Цар у овој причи је Бог Отац, а царев син је Господ Исус Христос. Прича о свадби царевог сина је у ствари прича о Царству Божијем. То је оно што нас очекује на крају историје, када нам поново дође Христос. А док се то не догоди, ми чекамо Христа и служимо Свету Литургију. То је то весеље, та свадба на коју смо позвани сви да дођемо. Да будемо учесници Свете Литургије, а самим ти и Царства Божијег. Јер, шта се догађа на Литургији? Пева се (химне, литургијске песме), једе и пије (Тело и Крв Господа нашега Исуса Христа –причешће), радује се и весели, јер се сусрећемо једни са другима и са Богом.

Ипак, за тај сусрет треба да се припремимо, да обучемо свадбено одело. У свадбену одећу се облачимо у Светој тајни крштења, када се облачимо у Христа, у Тело Христово, односно, постајемо чланови Цркве („Ви који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте“, песма са крштења). А онда још и када се кајемо за своје грехе, своје грешке учињене после крштења, када тражимо опроштај од оних које смо увредили и опраштамо онима који су нас увредили или на било који начин ожалостили, тада смо спремни да уђемо на свадбено весеље, на свадбу царевог сина, односно да учествујемо у Литургији.


Света Литургија за нас, хришћане, треба да буде најважнији животни догађај. Када нас недељом и празником црквена звона позивају да дођемо у цркву - храм да учествујемо у Литургији, ми често као да имамо неке важније обавезе, баш као и оне званице у причи о свадби царевог сина. Неки од нас спавају, неки иду за другим послом на различите стране (спорт, рекреација, куповина...), а неки се заиста и одазову и дођу да се радују Васкрсењу Христовом заједно са читавом заједницом светих на свадбеном весељу – Литургији.

Нема коментара:

Постави коментар